Gravitacija, vreme, masa, tamna materija (energija).

U pripremi teorija...

    Gravitaciona dilatacija vremena je oblik dilatacije vremena, stvarna razlika proteklog vremena između dva događaja, merena od strane posmatrača koji se nalaze na različitim rastojanjima od gravitirajuće mase. Što je gravitacioni potencijal manji (što je sat bliži izvoru gravitacije), to sporije prolazi vreme, ubrzavajući se kako se gravitacioni potencijal povećava (sat se udaljava od izvora gravitacije). Albert Ajnštajn je ovo prvobitno predvideo u svojoj teoriji relativnosti, a od tada je potvrđeno testovima opšte relativnosti.

    Ovaj efekat je demonstriran sa atomskim satovima na različitim visinama (a time i različitom gravitacionom potencijalu) koji na kraju pokazuju različita vremena. Efekti otkriveni u takvim eksperimentima vezanim za Zemlju su izuzetno mali, a razlike se mere u nanosekundama. U odnosu na starost Zemlje u milijardama godina, Zemljino jezgro je zapravo 2,5 godine mlađe od njene površine.Demonstracija većih efekata zahtevala bi merenja na većim udaljenostima od Zemlje ili većeg gravitacionog izvora.

    Gravitacionu dilataciju vremena prvi je opisao Albert Ajnštajn 1907. godine kao posledicu specijalne relativnosti u ubrzanim referentnim okvirima. U opštoj relativnosti, smatra se da je to razlika u prolasku pravog vremena na različitim pozicijama kako je opisano metričkim tenzorom prostor-vremena. Postojanje gravitacione vremenske dilatacije je prvi put direktno potvrđeno Paund-Rebka eksperimentom 1959. godine, a kasnije je precizirano Gravitacionom sondom A i drugim eksperimentima.

    Gravitaciona dilatacija vremena je usko povezana sa gravitacionim crvenim pomakom, u kojem što je telo koje emituje svetlost konstantne frekvencije (talasne dužine) bliže telu koje gravitira, to je njegovo vreme više usporeno gravitacionom dilatacijom vremena, i čini se da je frekvencija emitovane svetlosti niža (talasna dužina viša) (više „crveno pomerena“), merena od strane fiksnog posmatrača. Talasna dužina je obrnuto proporcionalna frekvenciji talasa: talasi sa višim frekvencijama imaju kraće talasne dužine, a niže frekvencije imaju veće talasne dužine.

    Satovi koji su daleko od masivnih tela (ili na višim gravitacionim potencijalima) rade brže, a satovi blizu masivnih tela (ili na nižim gravitacionim potencijalima) rade sporije. Na primer, posmatrano tokom ukupnog vremenskog perioda Zemlje (4,6 milijardi godina), sat postavljen na geostacionarnoj poziciji na nadmorskoj visini od 9.000 metara, kao što je možda vrh Mont Everesta (nadmorska visina 8.848 m), bio bi oko 39 sati ispred sata postavljenog na nivou mora. To je zato što se gravitaciona vremenska dilatacija manifestuje u ubrzanim referentnim sistemima ili, na osnovu principa ekvivalencije, u gravitacionom polju masivnih objekata.

- NASTAVITI SA GRAVITACIONOM DILATACIJOM VREMENA

    U nerelativističkoj fizici, vreme je nezavisan parametar koji ne zavisi od mase. Međutim, naša najfundamentalnija teorija strukture prostora i vremena je specijalna relativnost i tu nije teško argumentovati da vreme poseduje masu.

    Sa stanovišta konverzije masa/energija E=MC2, vreme takođe mora biti energija i masa u isto vreme, pa stoga mora imati i težinu. Kao i svetlost, vreme ima i svojstva čestica mase i talasna svojstva.

Na ovom mojem putu krenuću od dve hipoteze: 

- Gravitacija predstavlja otpor proticanju vremena i

- Vreme poseduje masu.